Potomak na zatrtom ognjistu
Na ovom mestu,bile su četiri njihove kuće..Tu gde je sad ova jedna jedina,usamljena..Sve je naizgled bilo postrojeno po vekovnim pravilima..Skriveni u dubokoj dolini,ušuškani od vetrova,udaljeni od puteva.Kad-tad,nesreća može naići!.A ona uvek dolazi drumom..Nekih pola kilometra desno,prastaro groblje u šumskoj dolini..Tridesetak godina,tu se više ne sahranjuje niko..Put jedva da je prohodan,samo na zadušnice još dodje poneko..Njihova nesreća,bila je što se nalaze na iskraju sela.Nekih dva kilometra desno,iza horizonta,prolazi put Šabac-Obrenovac-Beograd..Dan ranije,u nekoj zasedi partizani su ubili dva Nemca..Zlokobnog jutra,u praskozorje,od Šapca je upala Nemačka kaznena ekspedicija..Njihove kuće prve..Kupili su vojnosposobne muškarce..Stare i nesposobne ubijali..Za njih nije bilo spasa.Ali je Nemcima nešto krenulo po zlu?.Psi su,kažu,izbezumljeno lajali i kidisali,došlo je do pucnjave,čula se kuknjava,predugo su se zadržali tu,jedna žena je uspela neprimećena da pobegne do prve sledeće familije i uzbuni ukućane..Panično bekstvo!.Od kuće do kuće,širilo se kao požar!."Bežanija!"-lupalo se do razbijanja prozora.Zastrašujući lavež pasa!Muškarci i deca,preko šuma i polja,u susedno selo.Žene su ostajale..Bože,kakvo im je srce bilo?.Svedočenje iz prve ruke:Baba i jetrva su dočekale Nemce.Naučene su da izgovore"Niks Komunist".Prevrtali su po sobama kundacima,tražeci kakvu komunističku literaturu ili sakrivene ljude!.Na ormanu je stajao Srpsko-Nemački rečnik(jedan dedin brat je išao u gimnaziju).Pogledali su.O gut!..Ugledali su ceger pun jaja i uzeli ga..Deluje kao sprdnja ali je nemački vojnik izvadio Nedićeve dinare,da plati..Naravno ne,taman posla,samo nosite!..Gospoda?.Onda su napolju uredno zapalili slame i sena!.Sve je gorelo u selu tog dana..Izbegli su posmatrali ogromne buktinje oko svojih kuća,sa dalekih brda..Do podne je sve bilo gotovo.Vratili su se u predvečerje,da vide jesu li im žene žive,da vide stoku i svoja spaljena sena.Zgarišta su dogorevala.Nekoliko narednih noći,spavali su po kolibama u dalekim livadama...Iz onih prvih kuća,sa onog mesta,odvedeno je devet Kuzmanovića i streljano istog dana,na jednoj maloj adi,osam kilometara odavde..Sutradan je ženama dozvoljeno,da dodju po svoje mrtve..Povorka očaja..Na zaprežnim kolima,dovezle su svoje mrtve muževe i sinove..Za mnogo leta,zatrta je čitava familija..Odmah po završetku rata,porušili su sve kućei iselili se sa tog zlokobnog mesta..Od preživele dece nastalo je sedam kuća,četiri gore na vrhu brda i tri na mestu odakle je slikano,koje se polako gase..Ostali su otišli u gradove..Bili su gazdinska familija..Nešto se tu ne uklapa?.Ako je kriterijum bio"Niks Komunist",oni to svakako nisu bili?.Njihova nesreća se nastavila,komunisti su im posle rata oduzeli skoro 40 hektara,jer nije bilo odraslih muških glava,da je na vreme podele..Ili su Nemci imali kvotu,pa pošto su im ostali utekli,onda da pobijemo njih?..Ima zluradosti još kako,u tudjoj nesreći!.Po selu je decenijama šapatom kružila legenda,da je navodno u Tursko doba neki njihov predak,izdao devet hajduka?..Onda je oko 1970te,neka žena iz Beograda,podigla kuću na tom mestu.Ozidala i pokrila,dalje nije mogla..Rešetke na prozorima i podrumu,delovala je pusto i zlokobno,kao deca smo odlazili na to mesto.Još su bile žive stare jabuke i kruške,po njihovim zatrtim dvorištima..Bio je to krik devojčice,što je pamtila to jutro!.Decenijama je kuća zarastala,prepuštena vremenu..Da,bila je podsećanje!.Možda je samo to i želela?.Onda je ovog leta iznenada,tik iznad nje nikla nova,lepa i moderna kuća..Možda unuk,možda praunuk,nije ni važno..Sa radošću i nevericom gledam!.Pa to sećanje je i dalje živo,tako živo!.Šta bi ga inače podstaklo na ovaj poduhvat?.Nikada do ovog mesta nije stigao ni tvrdi put,ni struja a sad će doći!..Kao da je procvala ruža,kao da se sasvim promenio krajolik!..Kome je uopšte važna ova priča,stara 76 godina?.Naizgled nikome!.Ali ako pokušamo da raspredemo naše zamršene životne niti,svi koji smo poreklom iz ovog sela,stići ćemo do tog zlokobnog jutra..NJihovo stradanje,omogućilo je drugima da se spasu..Medju stotinama,bežali su i moj deda i moja majka,tada devojčica mala i ko zna koliko još, nas nerodjenih,visilo je o koncu..Jer,bilo je sto za jednoga!..Priča ima i univerzalnu,vanvremensku dimenziju..Najpre,ne postoji bezbedno mesto na svetu!.Zlo može doći odasvud.Teško je,zar ne,zamisliti na ovim pitoresknim poljima u praskozorje,Nemački streljački stroj?..Zatim,ona kazuje o snazi usmenog predanja..Vodjen njim,kao za Vitlejemskom zvezdom,daleki potomak se odnekud vratio,ja pišem ovu priču i svako u selu zna za ovaj davni dogadjaj a niko više ne zna da pronadje grobove stradalih!..Kazuje još i da zlo nikada ne može dostići savršenstvo!.Ma kako isplanirano,uvek se nešto oklizne,izmakne,krene naopako!.To valjda,neka nevidljiva ruka ne da?..I najzad,ona govori o životnoj snazi..Vraški je teško satreti život u korenu,zbrisati ga bez traga!.Ako u prvi mah i uspe,on ima čudnu moć,iz legende,sećanja,ranjene duše,magnovenja, mnogo godina kasnije,kao Feniks iz pepela,kao Baobab u sezoni suše,na istom mestu da iznikne i da se vrati!...
